Tri života ugašena, preko 60 povređenih – ko je odgovoran?

Srbija je danas potresena vešću o teškoj saobraćajnoj nesreći na putu Sremska Mitrovica – Jarak, u kojoj su, prema zvaničnim informacijama, život izgubile tri osobe, dok je više od 60 putnika povređeno. Autobus prevoznika „Sirmium bus“ iz, za sada, nepoznatih razloga, sleteo je sa puta i prevrnuo se na krov. 

Prema saopštenju Ministarstva unutrašnjih poslova, pripadnici policije u Sremskoj Mitrovici u saradnji sa Osnovnim javnim tužilaštvom hapse D. K. (70), vozača autobusa pomenutog prevoznika, zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivično delo teška dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja. Osumnjičenom je određeno zadržavanje do 48 sati, nakon čega će, uz krivičnu prijavu, biti priveden nadležnom tužilaštvu.

Ono što dodatno uznemirava javnost jeste činjenica da je MUP u prethodne dve godine tri puta vršio nadzor nad radom „Sirmium busa“ i tom prilikom utvrdio više od 60 nepravilnosti. Sve su, kako se navodi, procesuirane izdavanjem prekršajnih naloga i pokretanjem postupaka pred nadležnim sudovima. Ipak, postavlja se pitanje – kako je moguće da prevoznik sa tolikim brojem utvrđenih propusta nastavi da obavlja delatnost, sklapa ugovore sa gradom i lokalnim preduzećima, i svakodnevno prevozi građane?

Ova tragedija, međutim, ne ukazuje samo na propuste jednog prevoznika, već osvetljava mnogo dublji i rasprostranjeniji problem – stanje u kojem posluju brojni autoprevoznici širom zemlje. Građani već dugo upozoravaju da su autobusi često dotrajali, u lošem tehničkom stanju i nebezbedni, dok su vozači često ljudi u poznim godinama, koji zbog niskih penzija moraju da nastave da rade kako bi preživeli.

Zato se s pravom postavlja pitanje – da li su kontrole i kazne dovoljne ako se u praksi ništa suštinski ne menja? Ko je odgovoran što vozila bezbednosno upitna i dalje prevoze putnike? Da li je sistem nadzora efikasan, ili se i dalje mnogo toga „progleda kroz prste“ sve dok se ne dogodi tragedija?

Ovaj događaj nije samo još jedan crni dan u hronici saobraćajnih udesa – on mora biti poziv na odgovornost, i institucijama i društvu u celini.

Jer, ako se ponovo sve svede na žaljenje i obećanja, bez stvarnih promena u kontroli, odgovornosti i standardima javnog prevoza, pitanje nije da li će se tragedija ponoviti – već kada.