Pocerska Amazonka: Život i podvizi žene koja je ušla u legendu srpske vojske

Priče o ženama koje su ravnopravno stale uz srpske vojnike u oslobodilačkim ratovima retko su zapisane, još ređe dovoljno istaknute. Među njima je i Živana Milošević Terzić (1888–1974), hrabra žena iz Pocerine (Varna), ratnica čiji se put prostire od seoskog detinjstva preko četničkih četa, frontova Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, pa sve do odlikovanja koja su je svrstala među najhrabrije. Njena biografija je, bez preterivanja, istorijska vrednost sama po sebi.

Živana je odrasla u siromašnoj, ali poštenoj i vrednoj porodici. Bolešljiva i nežna kao dete, gotovo nikome nije ličila na nekoga ko će nositi uniformu i oružje. Ali okolnosti srpske istorije početkom 20. veka bile su takve da su i najtiša sela iznedrivala ratnike. Po preporuci narodnog poslanika Rajka Gavrilovića odlazi u Beograd u Radničku školu — važan detalj, jer je upravo u tom periodu stekla radnu disciplinu, čvrst karakter i osećaj dužnosti koji će je kasnije oblikovati.

Tu upoznaje svog budućeg muža Milana Terzića, vojnika starijeg od nje gotovo deceniju. Njihov susret nije bio početak nekakve romantične sage, već okvir događaja koji će kasnije dobiti težinu: kada je Milan otišao u Makedoniju da se pridruži četničkom odredu, Živana donosi odluku koja je za žene tog vremena bila gotovo nezamisliva — krenuće za njim, ne iz lakomislenosti, nego iz shvatanja da je sudbina zemlje ispred lične komocije.

Ulazak u četnički odred — odluka koja menja sve

Četničkom udruženju pojavila se kao mlada, odlučna osoba koja traži da je prime u odred. Nije tražila povlastice, niti se pozivala na posebne razloge; rekla je jednostavno da zna šta je dužnost četnika i da želi da služi Otadžbini. Vojvoda Đorđe Ristić Skopljanče, poznat po strogoći, nije lako prihvatao novajlije, a još manje žene. Ipak, dao joj je šansu — pod uslovom da prođe punu obuku.

Živana je to uradila besprekorno. Naučila je gađanje, taktiku, pravila gerilske borbe, discipline i izdržljivosti. Ošišana, u muškoj odeći, s oružjem preko ramena, izgledom je bila samo „još jedan mladić u odredu“, ali odlučnošću — bolja od mnogih.

Susret sa Milanom na Šar-planini, posle meseci potrage, bio je važan emotivni trenutak u njenom životu, ali za njen ratni put važnije je nešto drugo: Skopljanče, videvši njihovu privrženost, nije ih oterao niti kaznio, već ih je zadržao, uz strogu zabranu daljih sastanaka. To jasno govori o Živaninoj ratničkoj vrednosti — da nije bila izuzetno sposobna, ne bi ostala u odredu ni dana.

Posle tri godine napuštaju četništvo i, kako su se zakleli, venčavaju se.

Bolničarka i borac u Balkanskim ratovima

Sledeće godine odnose oslobodilački ratovi. U Prvom balkanskom ratu Živana radi kao bolničarka u Ristovcu, gde se prvi put licem u lice sreće sa razmerama ratne patnje. Njen rad je uredan, požrtvovan i disciplinovan — osobine koje kasnije postaju ključne na frontu.

U Drugom balkanskom ratu već je potpuno formirana ličnost: žena koja zna šta je rat, kako izgleda borba, i kakvu žrtvu zemlja traži.

Prvi svetski rat — mesto u Gvozdenom puku

Prvi svetski rat vraća je ravno u borbu. Nakon smrti brata na Gučevu donosi odluku koja govori o njenoj unutrašnjoj snazi — ponovo oblači mušku uniformu i prijavljuje se u Gvozdeni puk. Komandantu Gvozdenu Ristanoviću izgovara rečenicu koja se i danas prepričava:

“Gospodine pukovniče, ja sam bivši četnik. Želim da poginem na bojnom polju, da osvetim poginulog brata. Tvrdim da sam borbenija od mnogih vojnika!“

Na frontu se to pokazalo tačnim. U noćnoj borbi na Kurjačici, kao i u kasnijim okršajima na Ceru, Mačkovom kamenu i Rudniku, Živana je sticala poverenje starešina i saboraca. Odlikovana je zbog hrabrosti i unapređena u čin kaplara, a zatim i podnarednika.

Solunski front i rana koja nije zaustavila ratnika

Na Solunskom frontu, tokom borbi za Bitolj 1916. godine, pogođena je u stomak na koti 1212. Evakuisana je u Vertekop, zatim prebačena u Francusku, gde lekari odlučuju da joj je metak previše rizičan za vađenje. Zbog toga joj zabranjuju povratak u borbu.

Njena reakcija nije bila dramatična niti patetična; bila je kratka, vojnička:

„Sa puškom sam izašla iz Srbije — sa puškom hoću da se vratim.“

Uprkos protivljenju lekara, vraćena je jedinici. Za hrabrost je odlikovana medaljom „Miloš Obilić“ i unapređena u čin narednika — retkost i za muškarce, a gotovo nezabeleženo za žene tog vremena.

Godine 1919. dočekuje oslobođenje Beograda — kao ratnik koji je izdržao ceo ratni ciklus.

Tiho posleratno doba

Posle ratova Živana i Milan vraćaju se u Cikote, gde žive skromno. Njene ratne zasluge bile su priznate od države, a kralj Aleksandar lično ju je poštovao i bio joj podrška. Ipak, kao i mnogi drugi borci iz Velikog rata, najveći deo života provela je daleko od javnosti, u miru, bez potrebe da ističe ono što je uradila.

Njena dela su govorila sama za sebe.

Zaostavština jedne srpske ratnice

Danas, sa istorijske distance, postaje još jasnije kako je život Živane Terzić spoj onoga što srpski narod često naziva tiha hrabrost. Nije tražila slavu, nije imala ambiciju da bude izuzetak — ali postala je jedno od najistaknutijih ženskih imena naše ratne istorije.

Njena priča je važna zato što pokazuje koliko je ženska hrabrost bila prisutna, iako često skrajnuta. Važna je zato što podseća da su najveći ratnici ponekad dolazili iz najskromnijih sredina. I važna je kao svedočanstvo o dužnosti, čestitosti i istrajnosti.

Korišćena literatura:

 Dr Milena Žikić – Žene u srpskim oslobodilačkim ratovima (1912–1918)

 Prof. dr Božica Mladenović – „Živana Terzić“, Istorijski časopis, knj. XLIX (2002), str. 275–278

 Arhiv novina Vreme, br. 5868, 22. maj 1938 — „Amazonka sa Drine“