„Jevremovo zlatno doba“

Teško da su na balkanskoj političkoj sceni ikada postojala braća koja su se toliko razlikovala. Jedan je čitavog života želeo vlast. Drugi uticaj i bogatstvo. Jedan je bio čovek od akcije. Drugi zaljubljenik u kulturu, knjige i napredak. Dok je jedan vladao Srbijom, drugi se zadovoljavao manjim, pa je vladao Šapcem kao ličnom prestonicom, praveći od ovog grada centar učenosti, kulture i svega progresivnog u Srbiji, koja je još uvek bila tek nešto više od turske kasabe.

Ime Jevrema Obrenovića manje je poznato van granica Srbije. Jevrem je bio dugogodišnji obor-knez Šabačke nahije i jedan od najbogatijih i najuticajnijih ljudi tog kraja. 
Milošev dolazak na vlast doneo je uspon i Jevremu. Bilo mu je 26 godina kada ga je 1816. brat i novi vladar Srbije postavio za obor-kneza Šabačke nahije.

Iako mnogo umereniji od brata, daleko od toga da Jevrem nije znao kako se vlada i kada treba „uprljati ruke“. U decenijama koje su usledile, učestvovao je u gašenju svake pobune protiv Miloša, često se i lično obračunavajući sa bratovljevim protivnicima – od Đakove bune do pokušaja Đorđa Čarapića da dovede Karađorđeviće na vlast. Ipak mnogo više od politike i brojeva, Jevrema su zanimale kultura i obrazovanje. Jedini pismen od braće Obrenović, uporan u tome da dovede „Jevropu“ u Srbiju, zdušno se prihvatio zadatka da prvo od Šapca napravi velegrad, a da onda novotarije, preko kneževog dvora, uđu i u ostatak zemlje. I tako, uskoro je u Kneževini Srbiji uspostavljen red. Sve novotarije stizale su prvo u Jevremov Šabac, pa u Milošev Kragujevac, onda u Beograd, pa u ostatak zemlje. Petnaest godina, tokom kojih je najmlađi Obrenović vladao Šapcem, neformalno se zovu „Jevremovo zlatno doba“, a ovaj grad sve do danas, zahvaljujući njemu, nosi nadimak „Mali Pariz“.

Savremenici su zabeležili da se kod gospodar Jevrema znao red – svakog jutra, ustajući pre svih, on je ispijao prvu kafu, prelistavao evropske novine i sa trema konaka posmatrao svoje „malo carstvo“.
Jevremov Šabac je u svemu morao da bude prvi. Otvorene su apoteke, grad je imao školovane lekare, prva kasarna ustanovljena je ovde, a već 1826. sa radom je počela i prva škola, koju je Jevrem podigao sopstvenim sredstvima. U njoj su radila dva učitelja. Jednog je plaćala Miloševa država, a drugog gospodar Jevrem. Grad je uredio tako da se glavne ulice seku pod pravim uglom, a ostale da se upravljaju prema njima. Sazidao je sebi dvospratni konak, koji je imao prva pendžerska stakla, postavio je prvi savremeni krevet, moderan nameštaj, kupio bečki pribor za jelo i kupio prvi fijaker u Srbiji, koji je pazaren u tadašnjoj austrijskoj Vojvodini. O njegovoj raskoši je pričala cela Srbija. Upravo preko konaka je doveo Evropu u Srbiju. Jevremova velika strast su bile knjige pa je tako napravio u konaku i privatnu biblioteku. Savremenici su zabeležili da je bila jedna od najbogatijih u Srbiji. 

Osim zvaničnih prijema i balova, Jevrem je organizovao i prve kućne zabave u Srbiji, okupljajući oko sebe ugledne i učene ljude, intelektualnu i umetničku elitu koja je ovom prilikom bila dužna da nosi garderobu šivenu po evropskim standardima. A kada bi se završili razgovori o književnosti i umetnosti, do kasno u noć su se čuli zvuci prvog klavira u Srbiji, koji je kupio svojoj ćerki Anki.

Izvor: Istorijski zabavnika/Aleksandra Bogdanović