Kada „Trpele“ progovore: Šabačke glumice raznele tišinu šest meseci pauze
Sinoć je u Šabačkom pozorištu pred publikom izveden komad „Trpele“ u kom igraju glumice Šabačkog i Kraljevačkog pozorišta. Pre same predstave, glumice Šabačkog pozorišta pročitale su pismo, koje je publika pozdravila gromoglasnim aplauzom. Pismo koje je pročitala glumica Deana Kostić prenosimo u celosti:
"Poštovana publiko,
dobrodošli u Šabačko pozorište. Dugo se nismo gledali. Ovo je prvo igranje naše predstave u Šabačkom pozorištu u ovoj sezoni. Nove prestave za vas nemamo. Poslednju premijeru odigrali smo pre više od godinu dana. Trebalo je u februaru da imamo još jednu, ali je direktorica, nakon što je preko noći otpustila našu koleginicu Jelenu Ivetić, otkazala generalne probe, a zatim i samu premijeru. Nedavno je trebalo da počnemo rad na novoj predstavi, ali je reditelj, čuvši šta se dešava, kao i mnogi eminintni saradnici, odbio da radi u ovakvim okolnostima. A šta se to dešava kod nas?
U februaru je, rekla sam, naša koleginica mimo propisa otpuštena kao "tehnološki višak". U pozorištima nema viška, samo manjka zaposlenih, čak i na mestu čistačice. Jedna žena svakodnevno čisti dve hiljade kvadrata. Mladi glumci se toliko retko zapošljavaju da je prosek godina u našem ansamblu iznad pedeset. Majstor tona mora često da komponuje, rasvetljivač da dizajnira svetlo, šminkerka da radi kao vlasuljarka, a Jelena Ivetić, organizatorka programa radila je i marketing, organizaciju gostovanja, ponekad rekvizitu, kostim, radila je ponekad kao inspicijent i sufler, a nekoliko puta je i glumila uz nas. Preko noći je otpuštena, baš u periodu kada smo, podižući crvene šake, pružali podršku studentima koji se bore za normalnost i odgovornost.
Dvadeset jedan zaposleni, od tada trideset i jednog, tražio je sledeće tri stvari:
Uklanjanje sistematizacije koja je doneta mimo propisa, vraćanje Jelene na rad i smenu direktorke Aleksandre Delić, koja je kod dve trećine zaposlenih istog trenutka izgubila poverenje koje smo, zarad pozorišta, kulture i umetnosti, pokušali da izgradimo.
Peticiju protiv njenog imenovanja za direktora potpisalo je u kratkom roku skoro tri hiljade ljudi, a ove zahteve podržao je ceo dramski esnaf, kao i stotine istaknutih dramskih umetnika. Uprkos ovome i nedostatku dokaza da ima pet godina iskustva rada u kulturi, što je obavezan dokument prilikom prijave na konkurs za direktora, skupština grada Šapca je u martu ove godine ozvaničila Aleksandru Delić za direktorku pozorišta.
Od tada, direktorka je ignorisala pozive Agencije za mirno rešavanje sporova, kao i zahteve za pristup informacijama od javnog značaja, a na brojne štrajkove upozorenja i molbe za razgovor o ovim zahtevima, odgovorila je sedmominutnim sastankom na kom je rekla da "od tih zahteva nema ništa".
Nakon toga, zaprećeno je zaposlenima koji koriste pravo na štrajk upozorenja da će snositi disciplinske posledice. Umesto da komunicira sa zaposlenima, direktorka ove godine nije održala ni jedan sastanak sa kolektivom, a nadzorni odbor ni jednom nije zasedao. Upravni odbor, umesto da pokuša da razreši ovu situaciju, doneo je pravilnik kojim se, između ostalog, zaposlenima zabranjuje da napuštaju Šabac u toku radnog dana.
U svom poslednjem saopštenju, direktorka je rekla da će u budućnosti tužiti zaposlene Šabačkog pozorišta za svaku kvalifikaciju iznetu na njen račun. U istom saopštenju cinično obaveštava glumce našeg pozorišta da bi mogli da odigraju neku predstavu. Repertoar uređuje direktor pozorišta. Od nas se očekivalo da igramo predstavu za koju je ona sama otkazala generalne probe, ili da odigramo potpuno zaboravljene predstave bez pomoći reditelja sa kojima smo je stvorili.
Takođe, iako smo tražili, nismo dobili spisak trenutno zaposlenih u našem pozorištu, pa sumnjamo da imamo neke nove, fantomske kolege.
Iako je marketing za naše predstave ukinut, pa ih mi sami reklamiramo, vi, poštovana publiko, mogli ste da saznate za gostujuće predstave koje se dovode umesto naših. Tako se umesto naše Oleane u kojoj igraju Vladimir Milojević i Nađa Ristić, reklamirala ona u kojoj igra Branislav Lečić, a najčešće je predstave za decu igrao Saša Pantić. Prošle nedelje su se na našoj sceni pojavili ljudi koje ne poznajemo, da postavljaju predstavu o kojoj ništa ne znamo. Taj rad se odvijao bez ikakvog obaveštenja na oglasnoj tabli i bez ikakve javno istaknute odluke direktora.
Najavu za večerašnju predstavu mogli ste da vidite na plakatu na zidu pozorišta i skromnom objavom na instagram stranici pozorišta. Ona je objavljena juče, nakon što su karte rasprodate. Natpis “rasprodato” koji smo nekada sa ponosom stavljali na plakate naših predstava, iz nekog volšebnog razloga sa večerašnjeg plakata je izostao.
Hvala vam što ste ovde. Žao nam je što smo preuzeli na sebe reklamiranje naših predstava, ali kada smo poslednji put to prepustili direktorki, na igranje je došlo svega četvoro gledalaca. Predstavu smo odigrali sa jednakom ljubavlju i strasti kao što to uvek činimo.
Predstava koju ćete gledati govori o jednoj od mnogih nepravdi koje sistem u kome živimo postavlja svojim građankama. Kao Antigonina borba za božije protiv Kreontovih, čovečijih zakona, u svima nama postoji makar zrno ispravnosti koje nas manje ili više pokreće da se borimo za pravdu i istinu, uprkos tome što nam neko govori: “nemoj, nije pametno da ljutiš moćnike”. Baš to nas tera da ne ćutimo kada muškarac u našem gradu šutira ženu koja padne na beton, naočigled policije, ili kad je sinoć jedan muškarac obučen u neku uniformu nečega što bi trebalo da štiti red i mir, oklopljen i zaštićen, pesnicama u glavu udarao dve devojke. Nepravda je svuda oko nas i želimo da je stavimo pod reflektore, da bismo je svi jasno videli ružnu, ogoljenu i zlu kakva jeste.
U ovom trenutku barem jednoj majci i jednom ocu život visi o koncu baš zbog takve borbe. Mi sa ponosom takođe ne želimo da ćutimo. Pozorište i umetnost uopšte, tu su i da nas oplemene, da nam pokažu pravo lice društva, da nas probude i osmele. Žene čije smo priče otkrivali mesecima radeći na ovoj predstavi su nas sigurno naučile i tome.
Ono što znamo je da će na kraju ipak ljubav i život pobediti. Samo moramo biti istrajni, hrabri i uvek dovoljno glasni.
Još jednom, hvala vam što ste došli da podelimo ovu priču i hvala vam što ste tu sa nama. Bez publike nema pozorišta. Čak i ako se ne budete slagali sa našim, ili stavovima likova iz ove predstave, podsećamo vas da smo u mestu koje je za nas sveto. Molim vas da se ponašate kao i u bilo kom drugom hramu.
Šabačko pozorište visi o koncu, ali strune koje ga drže činimo zajedno. Do ispunjenja zahteva većine kolektiva, držimo se što jače možemo.
Pre nego što vam ispričamo priču o Trpelama, prenećemo vam reči naše prijateljice, profesorke književnosti Slavice Lukić:
Prošlost - Trpele. Nisu videle izlaz. Mirile se. Borile se. Sistem je ćutao. Institucije su ćutale. Zakon je ćutao.
Sadašnjost - Trpe. Ne vide izlaz. Mire se. Bore se. Sistem ćuti. Institucije ćute. Zakon ćuti.
Budućnost?
U začaranom krugu, naspram zida opšteg nerazumevanja, koji grade sistem, zakon i ljudska bezosećajnost - žene trpe nasilje.
A ova predstava ne traži da trpimo. Naprotiv - traga za istinom, pravdom, poštovanjem zakona, empatijom i ljudskošću. Za svim onim što nam se ponekad učini da je nestalo.
A postoji.
Jer samo tako život i vredi."
What's Your Reaction?
Sviđa mi se
0
Ne sviđa mi se
0
Volim ovo
0
Smešno
0
Ljut sam
0
Tužan sam
0
Oduševljen sam
0
