Babino uvo – gljivarski vesnik proleća

Krajem zime i početkom proleća u prirodi se pojavljuje jedna od prvih gljiva u godini – slatka crvena gljiva poznata kao babino uvo ili popovo uvo (Sarcoscypha coccinea). Zbog toga što raste među prvima nakon zime, često je nazivaju i gljivarskim vesnikom proleća.

Ova zanimljiva vrsta može se pronaći već odmah nakon topljenja snega, a u prirodi je prisutna sve do kraja aprila. Najčešće raste na tamnim i vlažnim mestima, u senovitim delovima dvorišta, šuma i parkova. Posebno voli trule cepanice i panjeve tvrdog drveća, gde se pojavljuje u manjim grupama.

Prepoznatljiva je po svom neobičnom izgledu. Šeširić joj ima prečnik do pet centimetara, glatke je površine, a ponekad može biti i blago dlakav. Unutrašnjost gljive je intenzivno crvene boje, dok je spolja bleđa – sivkasta ili sivoljubičasta i blago baršunasta. Raste na kratkoj dršci, a njeno meso je tanko i bez izraženog ukusa i mirisa.

Iako se smatra jestivom gljivom, u ishrani se koristi samo njen šešir, i to nakon prethodnog kuvanja. Ipak, mnogi je izbegavaju jer je teža za varenje, iako se u nekim krajevima tradicionalno koristi u kuhinji.

Zanimljivo je da je nekada babino uvo imalo i neobičnu primenu. Devojke su ga koristile poput prirodne šminke, trljajući obraze kako bi ih zarumenile njegovom jarko crvenom bojom.

U narodnom verovanju, uz babino uvo vezuje se i jedna zanimljiva bajalica. Kaže se da, kada ga pronađete, treba da ga podignete i izgovorite:

„Ja lepa i rumena, baba žuta i zelena!“

ŠR