DUD - Zaboravljeni ukus detinjstva

Ko se nije kao dete umazao sokom duda, propustio je jedan od najlepših ukusa leta. Nekada gotovo neizostavno drvo u dvorištima, na salašima i uz seoske puteve, dud danas polako vraća pažnju ljubitelja domaće i prirodne hrane.

Njegovi sitni, sočni plodovi, poznati kao dudinje, sazrevaju krajem proleća i tokom leta. Mogu biti beli, crveni ili tamnoljubičasti, gotovo crni, a odlikuju ih prijatna slatkoća i bogata voćna aroma. Mnoge generacije pamte dane provedene pod krošnjom duda, kada su se plodovi brali direktno sa grane, a ruke i odeća ostajali obojeni njihovim karakterističnim sokom.

Pre gotovo jednog veka dud je imao značajnu ulogu u domaćinstvima. Njegovo lišće služilo je za ishranu svilenih buba, pa su stabla duda redovno sađena širom Srbije. Kada je proizvodnja svile izgubila značaj, smanjilo se i interesovanje za sadnju ovog drveta, pa su mnoga stabla posečena i zamenjena drugim vrstama.

Ipak, dud je mnogo više od uspomene iz detinjstva. Reč je o izuzetno otpornom i dugovečnom drvetu koje može živeti i nekoliko stotina godina. Ne zahteva posebnu negu, dobro podnosi sušu i sunce, a retko ga napadaju bolesti, zbog čega uglavnom nema potrebe za hemijskim tretmanima.

Njegovi plodovi koriste se na različite načine. Od duda se pripremaju sokovi, džemovi, marmelade, kompoti, kolači, ali i čuvena rakija dudovača. U mnogim domaćinstvima i danas se čuvaju recepti za tradicionalne proizvode od ovog voća.

Poznavaoci kažu da crni dud ima krupnije plodove i intenzivniji ukus, dok je beli dud poznat po svojoj izrazitoj slatkoći. Nekada su obe vrste imale značajno mesto i u narodnoj medicini, gde su korišćeni plodovi, listovi i kora drveta.

Iako su ga poslednjih decenija potisnule druge voćne vrste, dud se sve češće vraća na naše trpeze. Možda upravo zato što ne mora da izgleda savršeno da bi bio dragocen – dovoljno je da bude zreo, sveže ubran i da nas makar na trenutak vrati u bezbrižne dane detinjstva.

Šabac reporter