Danas je Svetski dan pozorišta

Na inicijativu Međunarodnog pozorišnog instituta (ITI), već više od 60 godina od 1961. godine, širom sveta obeležava se Svetski dan pozorišta, 27. mart.

Prvi put u Helsinkiju, a zatim u Beču na devetom kongresu Instituta, juna 1961. godine, tadašnji predsednik Arvi Kivima iz Finske, predložio je da se proslavlja Svetski dan pozorišta. Njegov predlog je prihvaćen sa oduševljenjem. Od tada se svakog 27. marta (dan otvaranja Teatra nacija 1962. u Parizu) obeležava Svetski dan pozorišta na različite načine. 

Na taj dan pozorišta u svetu, nacionalni centri Međunarodnog pozorišnog instituta i čitava međunarodna pozorišna zajednica organizuju razne pozorišne manifestacije, od kojih je najvažnija tradicionalna međunarodna poruka koju, na poziv Međunarodnog pozorišnog instituta, uvek piše pozorišna ličnost svetskog ugleda.

Poruka se prevodi na više od 20 jezika, čita pred desetinama hiljada gledalaca u pozorištima, štampa i emituje u stotinama novina, časopisa, radio i tv stanica na svim kontinentima. Prvu poruku za Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto 1962. godine. 

Kao i ranijih godina, Svetski dan pozorišta biće obeležen u Srbiji i ostatku planete nizom manifestacija, a tim povodom objavljena je i tradicionalna poruka, koju je ove godine napisao Vilem Defo, američki glumac i pozorišni stvaralac.

"Ja sam glumac, i to prvenstvo poznat kao filmski glumac. Međutim, ja sam duboko ukorenjen u pozorištu. Bio sam član Vuster grupe od 1977. do 2003. godine, gde sam radio na originalnim predstavama u prostoru 'The Performing Garage' u Njujorku, kao i na turnejama širom sveta. Radio sam i sa rediteljima kao što su Ričard Forman, Robert Vilson i Romeo Kasteluči. Danas sam umetnički direktor Pozorišnog bijenala u Veneciji. Ta pozicija, događaji u svetu i moja želja da se vratim pozorišnom radu snažno su oblikovali moju veru u pozitivnu snagu i značaj pozorišta.

Na samom početku angažovanja u Vuster grupi, pozorišnoj trupi iz Njujorka, često se dešavalo da nam na predstave dođe mali broj gledalaca. Važilo je pravilo da možemo da otkažemo predstavu ukoliko ima više ljudi na sceni nego u publici. Ali mi to nikada nismo učinili. Mnogi članovi trupe nisu bili školovani glumci, već su dolazili iz različitih sfera i zajedno stvarali pozorište – iako ideja da 'šou se mora nastaviti' ('Show must go on') nije bila naš pravi moto, osećali smo obavezu da održimo susret sa publikom.

Često smo tokom dana imali probe, a uveče predstavljali materijal kao rad u nastajanju. Ponekad bismo godinama radili na jednoj predstavi, dok smo se izdržavali turnejama sa starijim predstavama. Višegodišnji rad na nekoj postavci bi me umarao i probe su mi ponekad bile naporne, ali to prikazivanje rada u nastajanju uvek je bilo uzbudljivo – čak i kada bi malobrojna publika nemilosrdno pokazala koliko ljudi zaista zanima ono što radimo. To me je samo podsećalo da, bez obzira na broj prisutnih, publika postaje svedok koji pozorištu daje smisao i život.

To je isto kao što u kockarnicama postoji znak na kom piše: 'Morate da se pojavite, da biste pobedili'. Zajedničko iskustvo u realnom vremenu, čin stvaranja koji je nekako osmišljen, ali uvek na drugačiji način, svakako je očigledna snaga pozorišta. Društveno i politički, pozorište nikada nije bilo ovoliko važno i neophodno za naše razumevanje nas samih i sveta.

Nove tehnologije i društvene mreže su stvari o kojima se ne govori, a one obećavaju povezanost premda se čini da su istovremeno i razdvojile i izolovale ljude. Ja svakodnevno koristim računar, iako nemam društvene mreže, a čak sam i pretraživao sebe na Google-u i koristio veštačku inteligenciju da bih došao do nekih informacija. Ali čovek mora da bude slep da ne primeti da nam preti opasnost da zamenimo ljudski kontakt kontaktom sa uređajima. Iako neke tehnologije mogu da budu korisne, problem se krije u tome što ne znamo ko se nalazi iza njih, a to dovodi do krize istine i stvarnosti. Dok internet može da pokrene pitanja, on teško uspeva da preslika osećaj divljenja koji pozorište stvara. To divljenje zasniva se na pažnji, angažovanju i spontanoj zajednici onih koji su prisutni u krugu akcije i reakcije.

Kao glumac i pozorišni stvaralac, i dalje verujem u snagu pozorišta. U svetu koji deluje sve više podeljen, kontrolisan i nasilan, naš izazov jeste da izbegnemo propadanje pozorišta i njegovo svođenje na komercijalno preduzeće koje nas zabavlja tako što nam odvraća pažnju, ili na pukog institucionalnog čuvara tradicije. Umesto toga, treba da negujemo sposobnost pozorišta da povezuje ljude, zajednice i kulture, i da pre svega postavlja pitanja o tome kuda idemo.

Kvalitetno pozorište dovodi u pitanje način na koji razmišljamo i podstiče nas da zamislimo ono čemu težimo.

Mi smo društvena bića i biološki smo stvoreni za kontakt sa svetom. Svako čulo nas vodi ka susretu, a kroz taj susret stičemo jasniju predstavu o tome ko smo. Kroz priču, estetiku, jezik, pokret i scenografiju – pozorište, kao ukupna umetnička forma, može da nam pokaže šta je nekada bilo, šta sada jeste i kakav bi naš svet mogao da bude", naveo je Defo.