„Pozorišno proleće“ koje nije dočekalo jubilej

Trebao je to da bude jubilej. Deseto „Pozorišno proleće“ u Šapcu – festival koji je godinama okupljao najbolje umetnike, punio sale i pretvarao grad u mesto susreta umetnosti, publike i života.

Umesto toga – druga godina bez festivala.

Tišina koja je ostala iza njega ne govori samo o jednom izostalom programu. Ona otvara pitanje šta znači kada jedan grad izgubi kontinuitet kulture, ali i koliko je krhko ono što se godinama gradi. U drugoj godini zaredom bez „Pozorišnog proleća“, pitanje više nije samo programsko, već suštinsko: šta ostaje kada jedan festival prestane da postoji, i šta to govori o mestu iz kog je nastao?

O tome govore ljudi koji su ga stvarali I bili tu od početka — Zoran Karajić, osnivač festivala i nekadašnji direktor Šabačkog pozorišta, Jelena Ivetić, nekadašnja organizatorka programa, i glumac Miloš Vojnović.

„Pobedili smo“ — početak koji je ličio na nemoguće

Zoran Karajić vraća se mnogo pre 2016. godine, u vreme kada ideja o novom festivalu uopšte nije delovala kao nešto što je moguće.

„Šabac je u prošlom veku imao veliki jugoslovenski festival Ljubiša Jovanović, na kome su prikazivane i takmičile se najbolje predstave iz svih republika. Kada se Jugoslavija raspala, trebalo je brzo reagovati i promeniti koncept festivala, jer su rat i politike novonastalih država onemogućili susretanja teatara. I festival se jednostavno ugasio.“

Godinama kasnije, u trenutku kada je Šabačko pozorište, kako kaže, već imalo svoju umetničku snagu i prepoznatljivost, javlja se ideja o povratku festivala.

_{Zoran Karajić (Fotodokumentacija Šabačkog pozorišta)}

„U trenutku kad se Šabačko pozorište etabliralo kao jedno od najboljih u zemlji svojim repertoarom i ansamblom koji je nosio taj repertoar, kada su naše premijere igrane pred prepunim gledalištem u Narodnom pozorištu na Jugoslovenskom dramskom i Beogradskom dramskom pozorištu, kada su nas zvali na sve moguće festivale zemlje i mnoge u inostranstvu, shvatio sam da je došlo vreme da ponovo u Šabac dovedemo festival, ali ne bilo kakav.“

Ali taj put, kako kaže, nije bio ni brz ni lak.

„Nije bilo razumevanja ni u gradu, ni u Ministarstvu kulture, ni među značajnim pozorišnim stvaraocima. Nisam odustajao jer sam imao koncept koji je originalan i Umetnički savet kakav nije imao nijedan festival u Srbiji.“

Kada je izgledalo da će se ideja ugasiti pre nego što počne, usledila je javna borba.

„Prijatelji iz Ministarstva kulture su mi rekli da nećemo dobiti novac pre nego što je ministar potpisao odluku. Istog trenutka sam napravio strašnu gungulu po novinama i televizijama. U ministarstvu su stopirali potpisivanje i sproveli internu istragu o tome ko mi je dojavio odluku pre njene konačnosti. Nisu saznali. Onda je usledila pauza od mesec dana. Zatim je objavljena odluka da Šabačko pozorište dobija novac za novi festival Pozorišno proleće. Grad je sledio ovu odluku i imao ozbiljnu ulogu da obezbedi uslove da Šabac bude pravi domaćin. Pobedili smo.“

_{Foto: Kolaž postera "Pozorišnog proleća"}

Umetnički savet činili su Dušan Kovačević, Mira Banjac, Voja Brajević, Nikita Milivojević, Nebojša Bradić, Svetislav Basara, Svetislav Jovanov, Dragana Bošković i Milivoje Mlađenović — i, kako Karajić kaže, „kud ćete veću garanciju za kvalitet repertoara festivala“.

Koncept festivala bio je, prema njegovim rečima, „vrlo studiozno i precizno postavljen“: u selekciju su ulazile najbolje predstave iz prethodne godine u Srbiji, uz jasno definisane kriterijume koji su vrednovali i umetnički kvalitet i to koliko je predstava igrana i koliko je, kako kaže, „gledljiva“.

Ime festivala dao je Dušan Kovačević.

„Velika odgovornost i trema“ — prvi festival

Jelena Ivetić se vraća na 2016. godinu, na trenutak kada je sve počelo.

„Velika odgovornost i trema da budemo dobri domaćini gostima, učesnicima i pre svega publici. Ušli smo kao tim optimistično u pokretanje festivala na ideju tadašnjeg direktora Zorana Karajića.“

_{Foto: Ustupljena fotografija/Festivalski dani}

Taj početak, kaže, bio je i profesionalno i lično iskustvo koje se ne zaboravlja.

„Okupio je tim velikih pozorišnih imena u savetu festivala. Trebalo je opravdati i njihova imena koja su stala uz nas. Dušan Kovačević je dao ime festivalu, odlučeno je da žiri budu priznati pozorišni umetnici iz regiona kako ne bi bilo nepotizma. Veliko uzbuđenje i ulazak u nepoznato za mene, a ispostaviće se omiljeni deo posla koji sam obavljala — organizacija festivala.“

„Slavlje pozorišta“ — kako je izgledalo iznutra

Za Miloša Vojnovića, prvi festival bio je trenutak koji se pamti po intenzitetu i emociji.

„Sećam se da je to bila prava svečanost. Ne samo neki događaj zbog kog ćemo se lepo obući, već slavlje pozorišta.“

_{Foto: Šabac reporter/Miloš Vojnović}

Opisuje i šta je za njega značilo tih nekoliko dana u Šapcu:

„U nekoliko dana ću u Šapcu moći da vidim dela Urbana, Torbice, Lolića, Gorčina, Popovskog, Darka Bajića, Mikija Manojlovića. Imaću čast da odigram našeg Perikla! Na maloj sceni će igrati Rale, Irfan i Zijah! Gledališta puna, a svi se utrkuju da nabave ulaznicu. I ne čudi kada vidim da su umetnički savet činili Kovačević, Brajović, Basara, Nikita, Mira Banjac, Sveta Jovanov, Bradić, Milivoje Mlađenović... Čak će i Milena Zupančič biti tu, u žiriju! Skoro neverovatno, ali potpuno zasluženo za grad Šabačkog pozorišta.“

Za njega, to je bio neprocenljiv trenutak.

„Pravi festival, prava svečanost i pravo slavlje pozorišta i ljudskosti.“

Festival kao život grada

Jelena Ivetić kaže da publika vidi samo završnicu, ali ne i godinu rada iza nje.

„Publika vidi poslednji proizvod organizacije. Festival se sprema tokom cele godine. Selektor gleda predstave, pozorišta se prijavljuju, tim festivala sprema dizajn, propagandni materijal i tri meseca pred početak festivala nema radnog vremena, koje inače ne postoji u pozorištu, već svako svoja zaduženja izvršava.“

_{Foto: Ustupljena fotografija/Festivalski dani/publika}

I onda dodaje ono što definiše čitavu priču:

„Festival je ljubav. Nije administracija. Svi zaposleni su tim festivala. Pre svega domaćini istog.“

Opisuje i grad tih dana:

„Pozorišno proleće“ je bio praznik za grad. Za naše sugrađane, za turizam takođe. Dolazili su ljudi iz raznih gradova, provodili dane u našem gradu, koristili smeštajne kapacitete, ugostiteljske objekte, gradom su šetala lica koja su ljudi prepoznavali. Bilo je radosti tih osam dana svuda oko nas.

Jubilej koji je trebalo da bude praznik

„Ove godine grad bi bio u znaku jubileja Pozorišnog proleća. Još pre dve godine sam imala ideje i dogovore šta je to što će obeležiti jubilej. Izložba fotografija publike, izložba privatnih fotografija, izložba predstava učesnika, zatim jedna knjiga koja bi objedinila sve učesnike, nagrade, razgovori za okruglim stolom, film o festivalu i naravno program koji bi doveo najbolje od najboljih predstava. Bio bi to pravi pozorišni praznik," kaže Ivetić.

Zatim dodaje:

„I biće. Moramo da verujemo u to. Pozorište je preživelo sve nedaće. Preživeće i ovu.“

Na pitanje kako doživljava činjenicu da ove godine nema jubileja i da li grad gubi samo događaj ili i deo svog kulturnog identiteta, Zoran odgovara:

„Odavno sam u penziji, osam i po godina. Za to vreme sam igrao u Narodnom pozorištu u Beogradu (tri predstave), u SNP-u u Novom Sadu (dve predstave), u Narodnom pozorištu u Prištini (srpska drama), u Nišu, Kruševcu (dve predstave), Zaječaru (dve predstave), Somboru, Pan teataru u Beogradu — ali u Šapcu, u mom pozorištu, ni jednu jedinu novu predstavu. Ni staru, osim „Ćelave pevačice“. Niko me nije zvao, a meni je bilo neprijatno da se nudim.”

_{Foto: Pozorišno proleće, arhiva/ Ustupljena fotografija}

Zato, kaže, i nije u toku sa onim što se danas dešava oko festivala. Zna da festival nije održan kada mu je vreme, ali se i dalje nada da još nije kasno. I onda, bez zadrške, prelazi na ono što ga, kako kaže, zaista boli:

„Boli me što nema festivala, boli me sve ovo što se događa u pozorištu i oko njega. Pozorište može da se uruši za godinu dana, ali mu treba bar deset da se kako-tako vrati.“

Na pitanje o samom festivalu, njegov odgovor postaje još direktniji, gotovo principijelan:

„Festival ne sme da stane. To nije samo događaj, to je deo kulturnog identiteta grada. Sa tim se ne igra. Sve to ostaje negde zapisano. Ne može biti da ništa nije bitno. Gde će nas odvesti takva relativizacija?“

Tišina i kriza

Miloš Vojnović opisuje ono što je usledilo bez ulepšavanja:

„Ovo je užasan period. Sa radom smo ovoliko stagnirali samo tokom pandemije. Pa i tada smo radili, stvarali, jer smo to mi. Ne znam kada su ovako otkazivani celomesečni repertoari, kada po šesnaest meseci nije bilo premijera, kada se od više od dvadeset predstava na repertoaru igraju samo dve, i to postavljene na brzinu, na svega par nedelja. Kada su privatne produkcije zamenjivale domaće, kada su ljudi otpuštani preko noći, kada je uprava ignorisala zaposlene ili im otvoreno pretila, kada je saradnicima bez kojih nema produkcije rečeno da više ne moraju da dolaze.“

U tom opisu svakodnevice, koji zvuči kao niz prekinutih scena iz jednog teatra koji još pokušava da diše, Vojnović se vraća na ono što, uprkos svemu, ostaje osnov.

_{Foto: Šabac reporter}

„Ipak, mi moramo da stvaramo, to je naš jezik. Tako smo, krijući se, stvorili ‘Ovo nije predstava’, jednočasovni scenski prikaz onoga što smo trpeli godinu dana i što još uvek trpimo. Pozorište će preživeti u nama i zbog svih nas koji ga volimo, uprkos svemu.“

Na isto pitanje, u drugom sloju odgovora, njegov ton postaje još oštriji, širi se iz pozorišta ka društvu u celini:

„Ne čudi me ova odluka. Vlasnici vlasti se očigledno plaše znanja, umetnosti, iskrenosti, istine. A to nam pozorište donosi. U trenutku kad se konkursi za projekte u pozorišnoj umetnosti više ne objavljuju, kada se zaposleni preko noći otpuštaju, kada Šabačko pozorište ostane bez premijere šesnaest meseci, kada su sve kolege stale u odbranu našeg pozorišta, kada podobni dobijaju unapređenja, a glasnima se ne dozvoljava da rade, kada studenti umetnosti dobijaju batine ili ih privode, onda ni ovo kulturno ubistvo ne čudi.“

Zatim se, gotovo refleksno, vraća na književnost, na Hamleta, ali i na dilemu kako uopšte izgovoriti kraj:

„Htedoh da citiram Hamleta: ‘Ostalo je ćutanje’, ali možda bi ispravnije sada bilo: ‘Biti spreman. To je sve!’“

I na kraju, sve svodi na ono što za njega ostaje jedino moguće mesto otpora i smisla:

„Ljudi koji čine pozorište — na pozornici, oko nje i u gledalištu. Ljudi koji pozorište vole i koji veruju da je Šabac zaslužio bolje. Imam privilegiju da sada radim sa ljudima koji iskreno vole svoj grad, svoje pozorište i svoju umetnost, istinu i mladost. I to je nešto za šta se vredi boriti. A boriti se jedino možemo zajedno.“

„Kulturocid“ i borba

„Posle svega, nije kraj ako nije u redu. A nije. Moramo vratiti pozorište gradu. Moramo svi zajedno da se izborimo da 186 godina staro pozorište vrati svoj sjaj. Ovo što se sada tamo dešava je kulturocid. Izučavaće se ovaj period na akademijama — kako uništiti pozorište za godinu dana.“

U tim rečenicama, bez zadrške, Ivetić sažima osećaj prekida kontinuiteta koji se ne odnosi samo na jednu instituciju, već na čitav sistem vrednosti u kojem je ona nastajala.

_{Foto: Jelena Ivetić/Ustupljena fotografija}

Ipak, iz tog istog prostora razaranja, ona vraća ličnu istoriju i smisao:

„Godine provedene u Šabačkom pozorištu su najlepše godine moje karijere koja trenutno malo pauzira, ali zahvaljujući tim godinama i velikoj ljubavi i posvećenosti, angažovana sam na festivalima u drugim gradovima. To pozorište mi je donelo velika prijateljstva, veliku pozorišnu školu i saznanje da je to život kakav želim. Da ne kažem posao. U pozorište se ne ide na posao. Ko na to tako gleda, treba da traži drugo radno mesto.“

Ono što se dešava danas, za nju nije samo profesionalna kriza, već i zajednički otpor koji se tek formirao u teškim okolnostima.

„U kriznim vremenima padaju maske. Mi koji prepoznajemo značaj pozorišta za jedan grad ujedinili smo se i borimo se da nam se pozorište vrati. Solidarnost i ljubav je nikad veća.“

_{Foto: Šabačke novosti/Iz predstave "Ovo nije predstava"}

Iz tog otpora nastala je i neformalna grupa „Pozorište o koncu“, koja je, kako kaže, postala način da se iskustvo prevede u scenu — čak i kada scena formalno ne postoji.

„Napravili smo predstavu koja to nije i putujemo Srbijom i pričamo šta nam se desilo i dešava u našoj kući. Svaka ‘ovo nije predstava’ završava se katarzično i sa nevericom publike koja plače zajedno sa nama i ne može da veruje da nam se sve to dešava.“

Na kraju, ton postaje još direktniji, gotovo sirov:

„Odmazda i diktatura. Nekoliko bivših ljudi za nas, kao kad ne stoje za štandom vodeće političke partije. Ali nas je više. I publika je uz nas, kao i cela pozorišna javnost koja bojkotuje Šabačko pozorište dok se ne ispune zahtevi zaposlenih. Za početak — smena direktorke.“

Da li će se festival vratiti?

Na pitanje o budućnosti, svi ostaju otvoreni, ali jasni.

Jelena Ivetić kaže:

„Verujem. I da festival može da se vrati i da publika može da se vrati. Neće ići lako i brzo, jer je srozano kao nikada, ali uz podršku ostalih pozorišta i naše publike biće to najduži i najlepši povratnički festival. Volela bih da publika oseti katarzu i da se oseti važnom jer će biti deo jedne velike pobede nad neznanjem. Verujem u ekipu "o koncu" i pre svega u ovu omladinu koja će nam svima doneti promene a samim tim i vratiti Šabačko pozorište onima koji ne moraju na štand i u autobus kao marva..“

Miloš Vojnović:

„Naravno. Ako ljudi žele pozorište, pozorišta će uvek biti. Možda će to za sada biti svetlo nekih baterijskih lampi, a možda ćemo ubrzo uključiti i reflektore. Mi svakako, kao i svako pravo pozorište, svetlimo u mraku. Na pozornici, ili na ulici, gde god da smo. A prvo veče festivala posle ove monstruozne "pauze", biće veče okupljanja svih nas koji zaista volimo teatar i proslava dramske umetnosti.“

Zoran Karajić završava rečenicom koja nosi celu ideju:

„Pozorište je jedna od najstarijih institucija čovekovih, a proleće je sinonim za rađanje, za mladost i razbarušenost, za snagu, za radost i lepotu. Zato Pozorišno proleće ne sme da stane.“

Završna reč...

Više od godinu dana, ova institucija prošla je kroz niz odluka koje su duboko uzdrmale njen rad i poverenje javnosti: otkazi zaposlenima, dug period bez premijera, sveden repertoar, kao i otvoreni sukobi između uprave i dela ansambla. Umetnici i radnici pozorišta javno su govorili o pritiscima i uslovima rada, organizovali proteste i tražili smene u upravi, dok je deo pozorišne zajednice reagovao bojkotom i solidarnošću.

U takvom kontekstu, izostanak festivala koji je godinama okupljao najrelevantniju produkciju ne može se posmatrati kao tehnički problem ili „pauza u programu“. On postaje simptom — pokazatelj koliko brzo jedna kulturna institucija može da izgubi kontinuitet, profil i poverenje koje se godinama gradi.

A možda je najpreciznije ono što se iz svih ovih glasova čita između redova: da se pozorište ne urušava odjednom, nego kroz niz odluka koje ga postepeno udaljavaju od onoga zbog čega postoji — publike, umetnika i smisla koji ih povezuje.

M.Jocić