“Mama, još malo“: Jedanaestogodišnji Nikola prepešačio 35 kilometara do Tekeriša

Za jedanaestogodišnjeg Nikolu Milićevića ovogodišnji Cerski marš nije bio samo dugo pešačenje od Šapca do Tekeriša. Bio je to lični izazov, obećanje koje je dao sebi, ali i zajednički put sa majkom, put koji su, kako kaže njegova majka Branka, zajedno želeli da završe.

Na 17. Cerskom maršu, održanom 16. avgusta, više od 1.500 učesnika krenulo je sa Trga šabačkih žrtava ka Tekerišu, stazom dugom više od 35 kilometara. Među učesnicima bio je i jedanaestogodišnji Nikola Milićević.

Nikola ima samo 11 godina, ali je od početka do kraja želeo da pokaže, sebi, majci, ali i ocu da može da izdrži.

_{Foto: Privana arhiva/Nikola sa majkom Brankom}

„Njegov glavni motiv bio je da mi dokažemo sebi da možemo to da izdržimo. Ja sam išla s njim, što smo se dogovorili dan ranije.“, priča njegova majka Branka za „Šabac reporter“. 

A onda je počelo.

“Još malo…“

Put je vodio od Šapca preko Jevremovca, Varne, Slatine, Bojića, Sinoševića i Volujca do Tekeriša. Za odraslog čoveka 35 kilometara nije mala stvar, za jedanaestogodišnjaka bio je to ozbiljan izazov.

Nikola je, kaže njegova majka, u jednom trenutku bio potpuno crven u licu, mokar i znojav. Bilo mu je teško, ali nije želeo da odustane. Nekoliko puta su mu nudili prevoz, on je to odbio. 

Majka ga je bodrila onako kako majka ume, bez velikih reči, jednostavno i uporno. „Govorila sam mu: 'Ajde još malo, kad dođemo do pauze bićemo kao novi posle“, priseća se Branka.

Pauza, voda, umivanje, pa ponovo put. Korak po korak i tako sve do Tekeriša.

“Nije hteo da odustane”

Tek kasnije, kada su stigli kući, Branka je saznala nešto što joj je, kaže, posebno ostalo u srcu.

„Kasnije, kod kuće, kada sam ga pitala, rekao mi je da nije hteo zbog mene da sedne u kola. A ja sam njemu rekla da nisam htela zbog njega da sednem, da ga ne izdam“, kaže Branka.

I tu se, možda, krije najlepši deo ove priče. Nije Nikola tog dana do Tekeriša stigao samo snagom svojih nogu, stigao je i zato što je pored sebe imao majku, a ona je stigla zato što je pored sebe imala njega. 

Na naše pitanje zbog čega je krenuo, Branka odgovara:

„Znao je da je to šetnja u čast Cerske bitke i vojnika koji su se tada borili“, kaže njegova majka.

U tome je i posebna vrednost njegovog podviga. Jer dok su kilometri prolazili, Nikola je imao svoj mali cilj, da stigne do kraja. A iza tog cilja stajala je mnogo veća priča: sećanje na pretke, poštovanje prema njihovoj žrtvi i želja da se to sećanje prenese i na nove generacije.

_{Foto: Privatna arhiva/Nikola Milićević}

A Nikola je tog dana do cilja stigao. Peške, sa svojom majkom. U čast onih koji su nekada, mnogo težim putem, išli za slobodu.

M.J.