DELIBLATSKA PEŠČARA GORI. I VIŠE NEMAMO PRAVO DA ĆUTIMO.

Deliblatska peščara je gorela i ranije. Ali ono što se događa ovog leta nije još jedan požar koji ćemo prepričavati kada se vatra ugasi.

Ovo je katastrofa.

Više od 3.500 hektara je već izgorelo. Vatra se širi. Ljudi su danima na terenu. Vatrogasci, radnici, dobrovoljci i građani iscrpljeni su od borbe sa požarom. Životinje beže iz svojih staništa. Biljni svet nestaje pred našim očima.

A požar još nije završen.

Zato danas nije vreme za političke parole. Nije vreme za predstavljanje države kao moćne, uspešne i spremne za sve izazove. Danas je vreme za jedno mnogo neprijatnije pitanje:

Da li je država mogla da reaguje ranije, bolje i odgovornije?

Moramo ga postaviti.

Ne zato što želimo da optužujemo radi optuživanja. Ne zato što je svaki požar političko pitanje. Već zato što jeste pitanje odgovornosti kada prirodna katastrofa traje nedeljama, kada se uništavaju hiljade hektara i kada se pomoć traži tek nakon što je šteta već ogromna.

Još 7. avgusta slušali smo da nam pomoć nije potrebna.

Danas, 21. avgusta, Srbija aktivira Mehanizam civilne zaštite Evropske unije kako bi dobila međunarodnu pomoć u gašenju požara.

U međuvremenu, ruski „Iljušin“ stigao je tek nakon što je vatra zahvatila više od 3.500 hektara.

Ne treba biti stručnjak za vanredne situacije da bi se postavilo pitanje:

Šta smo čekali?

I zašto javnost nije danima, pa i nedeljama, dobijala jasne i pravovremene informacije o razmerama onoga što se događa?

Ovo nisu pitanja opozicije.

Ovo nisu pitanja vlasti.

Ovo su pitanja građana.

Jer kada izgori više hiljada hektara jednog od najvrednijih prirodnih područja koje imamo, ne nestaje samo šuma.

Nestaju staništa.

Nestaju biljke.

Nestaju životinje.

Nestaje deo ekosistema koji se neće obnoviti za nekoliko godina.

Za povratak Deliblatske peščare u stanje u kojem je bila neće biti dovoljne godine. Biće potrebne decenije.

A neke stvari se možda nikada neće vratiti.

Zato je posebno teško gledati ljude koji danima gase požar. Umorne. Iscrpljene. Sa čađi na licu, dimom u plućima i vatrom pred sobom.

Njima kapa dole.

Vatrogascima.

Radnicima.

Dobrovoljcima.

Meštanima.

Svima koji su ustali i otišli da pomognu.

Oni su pokazali šta znači biti odgovoran prema zemlji u kojoj živiš.

Ali upravo zato ne smemo njihov trud pretvoriti u alibi za sistem.

Ne može hrabrost građana da bude zamena za spremnost države.

Ne može požrtvovanost vatrogasaca da bude odgovor na pitanje da li je pomoć mogla da bude zatražena ranije.

Ne može solidarnost građana da bude dokaz da je sve urađeno kako treba.

A ne može ni ćutanje javnosti da bude cena političkog mira.

Jer država nije jaka zato što to kaže.

Država je jaka kada ume da zaštiti.

Kada ume da predvidi.

Kada ume da reaguje.

I kada, ako pogreši, ume da kaže: pogrešili smo.

Godinama slušamo velike priče o napretku, modernizaciji, robotima, velikim projektima i boljem životu.

I dobro je govoriti o budućnosti.

Ali šta nam vredi priča o budućnosti ako u sadašnjosti ne umemo da zaštitimo šumu?

Šta nam vredi busanje u grudi ako ne umemo da zaštitimo ono što je već naše?

Šta nam vredi pevanje himne ako ne umemo da sačuvamo zemlju čije ime izgovaramo?

Ljubav prema zemlji nije dekoracija.

Nije parola.

Nije fotografija.

Nije govor.

Ljubav prema zemlji se pokazuje kada je zemlji najteže.

Kada gori.

Kada ljudi stradaju.

Kada priroda nestaje.

Kada treba reagovati pre nego što bude kasno.

I zato ovo nije tekst protiv jedne političke stranke.

Nije ni tekst protiv jednog čoveka.

Ovo je tekst protiv ćutanja.

Protiv prihvatanja da je katastrofa nešto što se jednostavno dogodi, pa onda svi zajedno gledamo kako da saniramo posledice.

Jer iz ove katastrofe moramo nešto da naučimo.

Moramo naučiti šta je moglo da bude urađeno ranije.

Ko je bio odgovoran.

Gde je sistem zakazao.

Da li je pomoć mogla da bude zatražena pre nego što je izgorelo više hiljada hektara.

I ko će, kada se vatra konačno ugasi, imati dovoljno hrabrosti da na ta pitanja odgovori.

Ne zbog osvete.

Ne zbog politike.

Nego zato što će iza ovog požara ostati crna zemlja, uništena staništa i priroda kojoj će trebati decenije da se oporavi.

A odgovornost, ako je bilo propusta, ne sme da izgori zajedno sa šumom.

Deliblatska peščara će pamtiti ovaj požar.

Pitanje je samo, hoćemo li ga mi pamtiti dovoljno dugo da nešto promenimo?

M.J.